Активисти Студентског фронта, првог дана акадамске 2013/2014 године, су започели кампању информисања бруцоша о болоњском систему и ономе шта их очекује током студија. Ова кампања је спроведена у следећим универзитетским градовима: Београду, Новом Саду, Косовској Митровици, Крагујевцу. На активисте Студентског фронта са Филолошког факултета у Београду док су делили пропагандни материјал, дивљачки је насрнуло обезбеђење поменутог факултета, које је је по налогу управе покушало на нелегалан и насилан начин да спречи наше активисте у пропагирању антиболоњске декларације. Овај вандалски чин показује јасне немере управе овог факултета која жели да се на страту нове академске године обрачуна са прогресивним студентима. Активисти Студентског фромта су показали још једном своју одлучност, тако да су осујетили физичке и вербалне претње од стране обезбеђења Филолошког факултета поделивши материјал о Болоњској декларацији. У наставку можете прочитати текст брошуре који је дељен:
НЕ БОЛОЊИ - ЗА БЕСПЛАТНО СТУДИРАЊЕ!
Зашто треба да прочитам ову брошуру?
Основни циљ ове брошуре састоји се у томе да те као бруцоша/кињу информише о томе шта је то болоњски процес у својој стварној примени у образовном систему Србије. Пре свега, какви те проблеми очекују у току студија, последица до којих они доводе и начину борбе да се они превазиђу.
Постоје проблеми са болоњским процесом?
Већина вас који започињете студије, вероватно пуни ентузијазма и великих очекивања болоњу углавном видите као:
- Систем високог образовања који пружа једнаке шансе свим студентима без обзира на њихове материјалне могућности.
- Могућност за стицање квалитетног образовања у складу са најсавременијим европским и светским трендовима.
- Шансу да се дође до признате дипломе и добро плаћеног посла у жељеној струци.
- Прилику за научно напредовање, усавршавање и наставак студија у некој од земаља европске уније захваљујући мобилности ЕСПБ бодова.
Ви, дакле, болоњу видите онако како вам се она и представља путем медија, разних презентација и промоција. Међутим, најкорисније је да се са њоме упознате „из прве руке“, односно путем разговора са вашим старијим колегама.
Оно што ми, који смо искусили шта то болоња у пракси значи, можемо да вам кажемо јесте да - све ове идеје које болоња пропагира, иако јесу позитивне, нису ништа друго него „мртва слова на папиру“, а болоња у својој примени заправо доводи до потпуно супротне реалности.
Зашто болоња није систем једнаких шанси?
Болоња није систем једнаких шанси у образовању јер постоји систем наплате школарина. Тај систем јесте механизам дискриминације материјално угрожених студената. Поред папрених школарина, редовно се повећава просек за добијање стипендија које су бедне и нередовне, храна у мензама редовно поскупљује, места у студентским домовима је све мање, док су сами студенти приморани да издвајају новац за разне факултетске таксе, пријавлјивање испита, набавку литературе... Студент који нема новца за школарину неће моћи да се школује.
„Али, студент који не учи довоњно вредно не заслужује да буде на буџету“, кажете ви.
Нажалост, ускоро ћете и сами схватити да буџет не може да се постигне зато што врло често: морате да радите у току студија; сам бодовни ситем јесте лош па не можете да остварите довољно бодова (број неопходних бодова се стално повећава); желите да довоњно квалитетно научите градиво а не само да јурите бодове; постоји могућност да имате здравствених проблема, породичних проблема или неки другу незгоду, која вам одузима време за учење итд.
„Али, школарине се свуда плаћају“. Ово једноставно није тачно, образовање је потпуно бесплатно (јавно финансирано) у: Белорусији, Пољској, Чешкој, Грчкој, Куби, Бенецуели, Анголи, Вијетнаму...
Суштина болоње је, дакле, у томе што нам желе протурити знање као нешто што није опште добро већ као некакву робу на тржишту коју ви морате да платите, да би сте са њом изашли на тржиште рада.
Уз то систем наплате школарина јесте обична пљачка. Претпоставимо нпр. да се на неки смер уписује 60 студената, од чега 30 на буџету и 30 самофинансирајућих. Поставља се питање: колико нам заправо кадрова треба за то занимање? Ако нам требају свих 60, зашто су њих 30 дискриминисани и плаћају школарину? Ако нам треба само 30, па их држава школује из буџета, зашто уписујемо још 30 који плаћају, а иначе неће бити посла за све? Дакле, у сваком случају ради се о отимању новца.
Наравно, нама је увек потребан што већи број кадрова, јер повећање броја високо образованих јесте стратешки циљ апсолутно сваке па и наше државе, будући да је то један од услова општег друштвеног прогреса.
Једини систем образовања који пружа потпуно једнаке шансе свим студентима јесте систем јавно финансираног (бесплатног) образовања које се финансира путем пореза свих грађана. Јер зашто би плаћали порез уколико губимо права на све социјалне сигурности (здравство и школстово више нису бесплатни). Дакле, школарине смо већ платили путем пореза.
Зашто болоња не пружа квалитетно образовање?
Болоњски процес из године у годину успева у томе да наше универзитете своди на ранг „колеџа“ који су далеко ближи вишим школама него ономе што се подразумева под факултетом, а најбоњи показатељ је тај што се изучавање студија претвара у кратке курсеве. Болоња снижава критеријуме довоњног знања за одређену оцену. Демотивишући на тај начин талентоване студенте и доводећи до негативне селекције (мање успешни студенти чешће боље пролазе од својих успешнијих колега!). Шта то значи?
Узмимо за пример једног студента медицине који полаже нпр. анатомију. Он ће се трудити да испит положи по сваку цену, без обзира што није довољно добро научио (иако можда то жели). Ми не можемо да га кривимо, јер уколико не положи испашће са буџета или можда обновити годину, а нема довољно новца за то. Он ће тај испит можда и положити зато што су критеријуми снижени и добиће 6-ицу. Међутим, он нема довоњно квалитетног знања и није тешко претпоставити до каквих све негативних последица може доћи у његовој лекарској пракси.
Са друге стране, студент који заиста жели да зна можда неће ни изаћи на испит за који није довољно научио јер то противречи његовом достојанству. Због тога ће можда обновити годину, изгубити буџет или чак прекинути студије демотивисан зато што од њега боље пролазе они који мање знају. То је оно што доводи до тзв „негативне селекције“.
Зашто болоња не доводи до признате дипломе и добро плаћеног посла?
Завршетак „основних академских студија“, није никаква гаранција да ћете уопште доћи до посла, та диплома готово ничему не служи, јер „мастер се свуда тражи“. Тек са мастер дипломом ви стичете ранг звања какво се некад остваривало на основним академским студијама.
Дакле, мастер вам је неопходан. То подразумева, нове школарине које су далеко веће од већ превисоких школарина на основним студијама, нове наплате јер се свака ситница на факултетима плаћа од пријаве испита, овере семестра, разних овера, теренских вежби итд. (иако то варира од факултета до факултета, свакако представља чисто материјално угњетавање.)
Ако и завршите мастер, то још увек не значи добро плаћени посао, нити чак уопште плаћени посао. Прва ствар која вас чека на тржишту рада јесте прича како „немате довоњно искуства“. То значи да ћете најпре морати да волонтирате, односно да радите потпуно бесплатно. Затим можда да радите за „миниалац“ да би сте ко зна када, ако икада, стигли до пристојне зараде.
Зашто болоња не омогућава бољу мобилност студената?
Увођење европског система преноса бодова (ЕСПБ) подразумева да се бодови које добијате по испиту (по години укупно 60) могу пренети у неку другу високошколску установу било где у европи где је на снази исти болоњски систем.
Ипак изузетно је мали проценат студената који завршавају студије у року, то су углавном талетновани студенти. Оно што њима систем преноса бодова омогућава јесте да студије наставе негде другде и што пре оду из земље, што доводи до одлива мозгова. Идеја о наставку студија негде на страни уопште није лоша. Међутим проблем је у томе што ми не градимо квалитет и углед сопствених факултета тако да су непостојеће шансе да студенти из других земаља наставе студије код нас.
Квалитетне студије и факултети који дају успешне стручњаке довољна су реклама сама по себи. Наставка студија у другим земљама је увек било и онда када није било болоњског система. Да би постигли заиста квалитетне студије са једнаким шансама потребно је у потпуности зауставити спровођење болоњске декларације.
Шта је решење?
Решење је организована студентска борба која за свој главни цињ има укидање болоњског процеса и потпуно јавно финансирано образовање. Неопходно је организовати се и изборити за сопствена права, кроз штрајкове, протесте, блокаде факултета, ректората и сл.
Традиција анти-болоњске борбе постоји онолико дуго колико и пракса спровођења болоње. Она међутим није давала довоњно резултата зато што: није била довоњно добро организована; студенти нису били адекватно обавештени и упућени у проблеме и решења (нарочито бруцоши); није била усмерена на коначна решења већ је била партикуларна (смањење бодова или смањење школарина а потребно је потпуно укинути бодове и школарине).
Зар већ не постоје студентске организације које се боре за студентска права?
Тачно је да већ постоје одређене организације: студентски парламент, савез студената, студентска унија итд. Међутим, ни једна од њих нема за циљ борбу за материјалне интересе студената. Врло ретко се ове организације супротстављају министарству или управи факултета онда када они доносе нове намете. Те организације више служе као некакав „инфо центар“, дакле, за обавештења о томе какве све услове новчане или друге природе морате да испуњавате. Затим, организују екскурзије (без едукативног садржаја) са приватним туристичким агенцијама, по ко зна каквим условима, и за које студент просечног имовинског стања сигурно нема новца итд.
Да ли се те организације ипак могу изборити за наша права? Овде постоје две могућности:
1) те организације желе да се боре за бољи студенски стандард, али не могу. Пракса показује да ако желе да се боре, те организације будући да су део система и под контролом управе, не могу постићи резултате. Овде се ради о систему компромиса. Држава жели да повећа намете нпр. школарине за 20%, она их онда повећа за 40%, студентски „представници“ се онда наводно буне, па се дође до компромиса од 20% што је и почетна идеја.
2) те организације не желе да се боре, јер желе да сачувају постојећи ситстем у коме имају добру позицију. Притом се ради о каријеристима који се боре за своје интересе и често су чланови владајућих, буржоаских партија. Уколико се пак студенти самоиницијативно организују они се чак боре против студената.
Своје интересе нећемо остварити кроз корумпиране организације у служби постојећег система. Након низа година неуспешних борби, ми ваше колеге, одлучили смо да оснујемо своју независну организацију под називом „Студентски фронт“.
Шта је то „Студентски фронт“?
Студентски фронт је прогресивна студентска организација која се залаже да сви студенти имају исте шансе приликом школовања, односно да високо школско образовање буде доступно свима, што значи да мора да буде потпуно бесплатно. Студентски фронт се залаже за укидање приватних факултета, јер су они једни од стожера приватизације образованја које за циљ има да онемогући деци из сиромашних породица (огромној већини) да студирају. Студентски фронт у својим редовима окупља децу из радничких, сељачких и породица поштене интелигенције која не трпи неправде. Ми се боримо за општу социјалну трансформацију друштва, а она једино се може остварити организованом, свакодневно борбом.
Знање није роба!
Студенти, а не клијенти!
