Glavna karakteristika današnjeg sistema visokog obrazovanja u
Srbiji sastoji se u činjenici da se u okviru njega znanje tretira kao
roba. U situaciji u kojoj znanje jeste roba, ono, kao i svaka druga
roba, ima svoju cenu. Samim tim, proces sticanja znanja, odnosno
studiranje, ne može biti ništa drugo do proces trgovine, ili preciznije
rečeno - proces kupovine znanja
Iz ovakvih okolnosti u startu je razumljivo da obrazovna politika u
Srbiji zauzima krajnje diskriminatorski odnos prema svim mladim ljudima
koji potiču iz socijalno ugroženih porodica, slabog (a usled sve većih
školarina, slobodno možemo reći i srednjeg) materijalnog stanja. Drugim
rečima, mladi ljudi koji potiču iz siromašnih porodica i koji nemaju
novca da kupe znanje-robu, nemaju mogućnost da studiraju i steknu visoko
obrazovanje. Samim tim, ti mladi ljudi, nemaju ni mogućnost da promene
svoj socijalni status, što samo dalje produbljuje postojeće napetosti i
krize koje odlikuju naše društvo, budući da visoka stručna sprema sve
treže prelazi okvire rodne privilegije i ostaje povlastica bogatih.
Ovakvo stanje dovodi do toga da da su studenti razapeti između
ubrzanog, a samim tim osakaćenog i površnog studiranja odnosno sticanja
znanja sa jedne strane, i plaćanja nesnosnih harača i dažbina, sa druge
strane. Drugim rečima, studenti su primorani da, ukoliko pretenduju na
sticanje makar pristojnog znanja, izdvoje sume koje se ne mogu
izdvojiti. Predočeni splet okolosti dovodi studente u poziciju da
sticanje znanja potisnu u drugi plan te da što pre dodju do diplome sa
kojom će izaći na tržište rada.
Jasno je da iz toga proizilazi da kvalitet znanja, prema kome se
odnosimo kao robi, biva na veoma niskom nivou jer suština školovanja u
ovom slučaju prestaje biti sticanje znanja, svodeći se na što brže
dobijanje diplome koju će korisnik (student), koji ju je kupio moći što
pre da unovči.
Ovakva komercijalizacija obrazovanja u Srbiji započinje sa ponovnim
uspostavljanjem kapitalizma na prostorima bivše SFRJ, a svoj ekstremni
oblik dobija kroz potpisivanje i primenu, retrogradne Bolonjske
deklaracije.
Osnovni elementi primene ovog dokumenta u Srbiji su uvođenje bodova
umesto ocenjivanja i kvantitativno vrednovanje svakog ispita ESPB
kreditima, kao i svođenja nivoa znanja na dva osnovna ciklusa: (1)
osnovne studije u trajanju od najmanje tri godine i (2) master studije
koje se mogu pohađati nakon završetka osnovnih studija.
Međutim, u praksi se (iako to nije navedeno u Deklaraciji !) pored
bodovanja studenata preko seminarskih radova, kolokvijama i odgovaranja,
od studenata traži redovno prisustvovanje nastavi, kao i eventualno
sticanje bodova za aktivnosti van nastave kroz „društveno-korisni rad“.
Ovo cinično uslovljavljanje automatski diskriminiše studente koji su u
teškoj materijalnoj situaciji te su prinuđeni da u toku studiranja
rade, a samim tim što su u obavezi prisustvovanja predavanjima dovedeni
su u nezavidan finansijski položaj, u razapetost između puke materijalne
egzistencije i školskim sistemom nametnutih obaveza. Uz to se pokazuje
da je ispunjenje nametnutih obaveze gotovo uvek u disproporciji sa
znanjem studenata.
Kada je u pitanju tzv. „društveno-korisni rad“, pokazuje se da
njegova primena sa jedne strane zapravo znači da znanje studenta nije
jedini parametar ocenjivanja i da se bodovi vrlo često mogu zaraditi
raznim aktivnostima koje nisu ni u kakvoj vezi sa strukom studenta. Samo
znanje studenta može biti mnogo veće ili manje od konačne ocene.
Banalnost ovakvih kriterijuma ocenjivanja koje sa sobom donosi nesrećna
bolonjska deklaracija, najbolje ilustruje činjenica da se bodovi mogu
dobiti za nošenje stolica, krečenje učionica i sl. što takođe utiče na
konačnu ocenu znanja!
Sa druge strane, ukoliko taj „društveno korisni rad“ i jeste u vezi
sa zanimanjem za koje se obrazuje student, pokazuje se da on zapravo
uopšte i nije društveno koristan. Naime, studenti u tim slučajevima
zapravo rade kod privatnih poslodavaca uvećavajući svojim neplaćenim
radom njihov lični profit, od koga društvo u celini nema nikakve
koristi.
Uloga osnovnih studija, onako kako je ona definisana u bolonjskoj
deklaraciji sastoji se u pukom informisanju studenata. Osnovne studije
su, dakle unižene i svedene na nivo kursa koji ne uvodi studente u
suštinu određene problematike, naučne oblasti itd. već ih samo informiše
svodeći ispitne predmete na jednosemestralni status sa skraćenim
gradivom. Bolonjskom reformom se, dakle, visoko školstvo degradira na
nivo srednjeg školstva, čime se obesmišljava sama suština visokog
obrazovanja.
Uz sve ovo, uvođenjem tzv. ESPB bodova, studenti su prinuđeni na
konstantno međusobno takmičenje odn. konkurentnost. Konkurentnost je
direktno suprotstavljena i urušava svaku kolegijalnost, studenti
primorani da „jure“ pomenute bodove, što je, zapravo, još jedan od
uzroka snižavanja kvaliteta obrazovanja. Studenti, umesto da razmenjuju
znanje, ljubomorno ga čuvaju za sebe jer im sistem nameće egoističan
stav. Kolege, sada u ulozi konkurenata, postaju neprijatelji koji se
moraju poraziti i suzbiti da bi se došlo do finansiranja „o trošku
države“. Ovakvo stanje stvari se, bez ustezanja, može nazvati
uvredljivim i ponižavajučim za svakog čoveka i intelektualca.
Kao poseban problem se javlja i činjenica se da student nakon
svršetka osnovnih akademskih studija dobija nekakav ništavni papir sa
kojom se ne može zaposliti u svojoj struci. Na konkursima za većinu
radnih mesta zahteva se stepen diplomiranog mastera. Budući je za same
master studije rezervisan izuzetno mali broj budžetskih mesta i da su,
pritom, školarine na ovom stepenu drastično veše od već previsokih cena
osnovnih akademskih studija, nemogućnost dolaska do bilo kakve korisne
diplome biva još veća.
Neophodnost mastera i pomenuto degradiranje osnovnih studija, jasno
stavlja do znanja da je glavna namera obrazovnog sistema dodatno
zadržavanje studenata na fakultetu zarad što većih naplata. Popularne
priče o „povećanju prolaznosti i povećanju broja visoko obrazovanih“
zapravo znače snižavanje kriterijuma i kvaliteta visokog obrazovanja uz
konstantno podizanje cena školarine i ostalih izdataka kojima su
opterećeni studenti. Kada se napokon i dospe do konačnog završetka
studija, potrebna je i dodatna kupovina diplome jer sama izrada ovog
papira podrazumeva apsurdno visoke cene. Uz to, na izradu diplome na
određenim smerovima se čeka i po nekoliko godina, a zbog opšte konfuzije
oko naziva određenih zanimanja, koje ministarstvo još uvek nije
precizno definisalo, dešava se da se ljudi kada dođu do diplome ipak ne
mogu zaposliti jer na njoj ne piše odgovarajući naziv zanimanja koje se
traži, iako su školovani za željeni profil.
Diploma se, dakle, ne stiče znanjem već se kupuje, što je direktna
posledica tretiranja znanja poput robe, usled toga i diplomirani student
nije ništa drugo do roba za tržište. Diploma se kupuje zarad
konkurisanja na tržištu, pa su traženije diplome samim tim i skuplje.
Posebna je problematika, naravno, i to što stečena diploma, čak i da je
sa njom sve u redu, još uvek nema nikakvu vrednost jer se od
diplomiranih najpre zahteva tzv „volonterski rad“, dakle, neplaćeni rad –
potpuna eksploatacija radnika, koji se tek sada iznova mora dokazivati u
konkurenciji sa kolegama da bi nekada, eventualno, došao do pristojne
plate.
U rezimeu svega navedenog izvlači se zaključak da bolonjska reforma
nikako ne doprinosi razvoju visokog obrazovanja, već ga naprotiv na
svaki način degradira. Poslednja linija odbrane bolonjske deklaracije
tzv. „mogućnost zapošljenja ili nastavka studija na nekom od
univerziteta Evropske Unije“ uz istovremeno napominjanje da je jedan od
glavnih ciljeva razvoja obrazovnog sistema „sprečavanje sve većeg odliva
mozgova“, nam se čini utoliko odvratnijom ukoliko se sve više
naglašavaju ovi potpuno kontradiktnorni ciljevi.
Takođe moramo da ukažemo na one loše, renegatske stavove koji
uvijeno zastupaju ideje protagonista komercijalizacije obrazovanja. Iza
tih stavova stoje argumenti da je bolonjska Deklaracija samo jedan list
papira, dokument, u kome nigde ne piše da se obrazovanje mora plaćati te
se uz to dodaje da postoje zemlje koje su potpisnice bolonjske
Deklaracije a ipak imaju javno finansirano obrazovanje. Pri tom se
lakoumno i (ne)svesno zaboravlja činjenica da je cilj ove Deklaracije-
obrazovanje povinovano tržištu, odnosno da je suština bolonjskog sistema
da znanje bude roba. Zaboravlja se i da su mnoge od tih zemalja i pre
potpisivanja ove Deklaracije odveć imale javno finansirano obrazovanje
kao što se zaboravljaju pokušaji komercijalizacije/privatizacije koji su
usledili nakon uvodjenja bolonjskog sistema ali su ipak propali jer su
naišli na otpor studentske borbe! To što je obrazovanje besplatno ne
znači da ono nije roba. Ono će biti roba dokle god cilj obrazovanja bude
bila diploma sa kojim će student izaći na tržište. Zato je nužna
socijalna transformacija društva jer se njome obrazovanju daje za svrhu
napredak društva koje će ulagati u njega kako bi se samo unapredilo u
svakom smislu, kako duhovno tako i materijalno!
Studentski front,
Beograd,
05. novembar 2012