PODRŠKA RADNIČKOM PROTESTU U TUZLI

Studentski front (SF) pruža punu podršku opravdanom nezadovoljstvu radnika i studenata u Tuzli.

Radnici, penzioneri i omladino Tuzle - podržavamo vaš protest i solidarišemo se sa vašom borbom! Nezavidna situacija u kojoj ste se našli posledica je restauracije kapitalizma i imperijalističke okupacije na prostoru naše socijalističke domovine Jugoslavije. Kapitalizam je društveno-ekonomski sistem koji uvek ide na štetu radnika a na korist predstavnika kapitala. Restauracija kapitalizma uslovila je sve nesreće kroz koje prolazi naše društvo: počev od apsurdnog bratoubilačkog rata i razbijanja naše domovine od strane zapadnog imperijalizma, preko masovnih otpuštanja, rasprodaje narodne imovine, devastacije privrede i industrije, privatizacije i propasti školstva i zdravstva, sve do opšteg pada životnog standarda i osiromašenja najširih slojeva stanovništva. Čestitamo vam, drugovi, na tome što ste pokazali solidarnost, borbenost i visoku razinu svesti o uzrocima problema koji vas ugnjetavaju, time što ste izašli na ulice u ogromnom broju i krenuli u srž problema – na zgradu vlade. Time ste pokazali jednistvo radničke klase kao i njenu istinsku snagu. Vaše nezadovoljstvo koje je uzrokovalo spontano udruživanje i borbu za opšti progres društva, ne sme se zaustaviti na toj spontanosti, ne sme se slomiti pred kontra-udarom režima koji je u službi kapitalističke klase, a do koga će uskoro doći. Iz spontanosti vaše borbe mora se izroditi bolja i čvršća povezanost radničke klase čitave Bosne i Hercegovine. Vi ste, vašom borbom, upravo postali inicijator i predvodnik tog udruživanja i povezivanja. U vas su uprte oči naroda BiH i kao i svih naroda Jugoslavije. Vi ste postali primer i zvezda vodilja ideje da se očajna situacija u kojoj smo se našli može prevladati i da izlaz postoji. Iz tih razloga neophodno je da budete još bolje organizovani, još konkretniji u vašim zahtevima i ciljevima.

Potrebno je stvoriti alternativu čitavom postojećem sistemu u kome nema nikakve perspektive za društveni progres. Treba udariti protiv rušilačkog karaktera nehumanog sistema – kapitalizma. Valja nam se još jednom izboriti za njegovu jedinu alternativu, za društvo u kome je radniku garantovano pravo na dostojanstven život – za socijalizam. Mi poručujemo radnom narodu Bosne i Hercegovine da je potrebno udruživanje u okviru ozbiljne, borbene, revolucionarne radničke partije, istinske avangarde, kroz čiji će proglas hrabro i odlučno uzviknuti: Dosta bede, dosta kapitalizma, napred k socijalizmu! SF poziva sve progresivne radničke sindikalne strukture širom Jugoslavije na solidarnost sa radnicima u Tuzli. Pozivamo celu radničku klasu Jugoslavije, sve radnike, nazaposlene, studente i celokupnu omladinu, osiromašene, prevarene i ponižene Jugoslovene da podrže i da se pridruže borbi tuzlanskih radika

Najoštrije osuđujemo napade policije i primenu sile nad radnicima u protestu! Pozivamo pripadnike policije da u učesnicima protesta prepoznaju svoje drugarice i drugove, braću i sestre, roditelje i decu, svoje komšije i sugrađane, da prepoznaju volju naroda i stanu odlučno na njegovu stranu. Da spuste palicu sramne službe krupnom kapitalu i upotrebe je protiv njega. Ukoliko to ne učine izazvaće revolt i opravdanu odmazdu radnog narod. SF nastavlja da podržava i učestvuju u borbi radničke klase širom Jugoslavije. Mira, slobode i pravde nema bez uništenja kapitalizma.

Živela borba tuzlanskih radnika!

Živela borba radnog naroda Jugoslavije protiv eksploatacije i imperijalizma!

Sekretarijat Studentskog fronta

Beograd,

5.februar 2014. godine

STOP PROPAGANDI REAKCIONARNE STUDENTSKE ORGNIZACIJE „ORNAS“

ŠTA JE „ORNAS“?

Skraćenica “ORNAS” preuzeta je od istoimene predratne fašističke oranizacije čiji pun naziv glasi: „Organizacija nacionalnih studenata“.

Istorijska pozadina „ORNAS-a“, dakle, svoje korene ima u Kraljevini Jugoslaviji kada je ova organizacija prvi put osnovana. Glavni razlog njenog tadašnjeg osnivanja bila je reakcija vlasti i tadašnje Jugoslovenske i Srpske buržoazije na „Revolucionarni studentski pokret“ (u istoriografiji poznat i pod nazivom „Napredni studentski pokret“), koji je nastao u toku školske 1931/32 godine.

„Napredni studentski pokret“ za cilj svoje borbe imao je materijalne interese studenta. Njegova delatnost bila je usmerena na rešavanje gorućih problema, kao što su zdravstveno stanje i problem ishrane. U te svrhe organizovali su mnoštvo udruženja i zadruga. Studenti su sami organizovali prve studentske menze i spavaonice. Kulturni i naučni život obogatili su javim predavanjima, tribinama i drugim aktivnostima (pozorište, pevačka društva itd.)

Protiv te i takve studentske aktivnosti koja je za cilj imala povećanje studentskog standarda tadašnja vlast vodila je bezobzirnu borbu svim raspoloživim sredstvima. Glavni cilj vlasti bio je očuvanje postojećeg stanja u društvu u kome je visoko obrazovanje bilo privilegija bogatih.

U tu svrhu je upravo i osnovan tadašnji „ORNAS“ kao organizacija čiji je zadatak da parira „Revolucionarnom studentskom pokretu“. „ORNAS“ je u praksi nastojao da ometa i sprečava rad progresivnih studenata, da razbija studentske štrajkove i demonstracije koje su bile usmerene protiv loših uslova života studenta. I sve to pod parolom očuvanja „zdrave nacije“ a sa svrhom očuvanja rodnih privilegija imućnih studenata i njihovog ekskluzivnog prava na visoko obrazovanje.

Jedina politička snaga koja je tada podržavala studente u njihovoj borbi za smanjenje i ukidanje visokih školarina, kvalitetniju zdravstvenu zaštitu, adekvatniju ishranu i za bolje uslove studiranja uopšte jeste Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) i njena omladinska organizacija - Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), koji su tada delovali u ilegali. Mnogi od istaknutih vođa studentskog pokreta, kao i uopšte veliki broj studenata bili su članovi KPJ-a i SKOJ-a. To je dalo opravdanja tadašnjem režimu da ove studente hapsi i zatvara ili šalje svoju fašističku Ljotićevsku omladinu „ORNAS“ da ih fizički napada.

Tadašnja fašizacija Jugoslovenskog društva najbolje se vidi iz činjenica da su studenti proterivani sa univerziteta u svoje rodne gradove i iz osnivanja koncentracionog logora za studente u Višegradu 1935. godine što svakako predstavlja jedan od najsramnijih fašisoidnih poteza tadašnje vlasti.

Toliko o „slavnoj“ istoriji „ORNAS-a“, njihovim namerama i aktivnostima. Ona nam daje dovoljno smernica za razotkrivanje današnjeg - reosnovanog „ORNAS-a“.

ŠTA SU CILJEVI „ORNASA“?

Iako se vešto trude da zamaskiraju i prikriju svoje stvarne fašisoidne namere na svom zvaničnom sajtu „ORNAS – udruženje učenika i studenata“, ova reosnovana Ljotićevska organizacija ipak je u svom programu, koji je dostupan na tom sajtu, dosledna svojim idealima i idejama vodiljama svojih uzora poput Ljotića i Nedića (kolaborantima i slugama nacističkog okupatora Jugoslavije u II svetskom ratu)

U tom programu, između ostalog, u oceni stoji da u savremenom društvu i na univerzitetu „caruju prosečnost i materijalni interesi“ što je po njima loše i pogrešno jer, nasuprot tome, univerzitet treba da bude „pobeda duha nad materijom“. Već iz ovog detalja se jasno vide njihove namere. Pre svega, evidentno je da „ORNAS“ nema nikakvu želju da se bori za materijalne interese studenata, već naprotiv, to „udruženje“ ima nameru da se bori upravo protiv njih. Na ovom mestu valja se podsetiti da smeštaj, ishrana i zdravstvena zaštita studenata nisu ništa drugo do materijalni interesi, jer se tiču materijalnih stvari. Zatim, ukidanje ogromnih školarina i besmislenih naplata na fakultetima jesu materijalni interesi. Knjiga, udžbenik i skripta takođe jesu materijalne stvari koje se plaćaju novcima. Bez tih materijalnih stvari kao osnove, nema nikakvog „duha“, nema nikakve nadgradnje, jer su studije i sam univerzitet bez njih nemogući.

Uzevši to u obzir u startu nam je jasno da je „ORNAS“ dosledan svojoj istorijskoj aveti iz prošlosti i da poput nje udara direktno protiv borbe za studentski standard i studentske interese.

Pored toga što su protiv materijalnih interesa studenata oni su, kao što je navedeno, i protiv onoga što oni nazivaju „prosečnost“, i već u preambuli programa pišu: „Naš cilj jeste davanje skromnog doprinosa okupljanju, prepoznavanju i formiranju društvene elite koja će biti zalog budućnosti nacionalnog opstanka“.

Interesi „ORNAS-a“, dakle, nisu samo suprotstavljeni interesima omladine iz radničkih i seljačkih porodica, omladine slabog materijalnog stanja, već oni ustaju i protiv prosečnog studenta kome je sve teže da opstane na studijama, zbog redovnog povećavanja ESPB bodova i školarina. Oni ne kriju da se bore za „društvenu elitu“ (sic!), dakle za interese vladajuće klase odn. buržoazije. Time razotkrivaju pravo lice svog i svakog nacional-šovinizma – elitistički pristup nacionalnom pitanju u kome se pod interesima nacije podrazumevaju interesi privilegovane „elite“ krupnog kapitala koja direktno ugnjetava i izrabljuje ostatak nacije i time sebi učvšćuje privilegovanu poziciju.

Ova elitistička pozicija, potvrđuje se još nizom mesta u programu gde su naglašene sintagme: „društvena elita“, „nacionalna elita“, „intelektualna aristokratija“ i sl.

U svom programu „ORNAS“ ukazuje i na neke probleme koji postoje sa „Bolonjskim sistemom“, pritom navodeći i neke realne probleme kao što su: slab kvalitet studija, negativna selekcija i sl. Međutim, „ORNAS“ sam ne pruža nikakva rešenja, niti predlaže bilo kakvu alternativu, ne spominje se materijalna ugroženost studenata niti predlaže rešenje za to. Naprotiv, sudeći po programu, glavni problem u „Bolonji“ oni vide u činjenici da pored nadarenih studenata, mogućnost za studije imaju i „prosečni“ studenti, a oni oštro ustaju protiv kako kažu: „terora prosečnosti“ (materijalne i intelektualne).

Dakle, sudeći prema tim njihovim stavovima, nije teško zaključiti da se oni zapravo zalažu za to da se broj budžetskih mesta dodatno smanji, jer „prosečni“ studenti „opterećuju budžet“. Kako bi samo oni koji pripadaju „intelektualnoj aristokratiji“ mogli da studiraju na budžetu sa jedne strane, a sa druge strane, da bi time bilo više mesta na samofinansiranju kako bi oni iz postojeće „društvene elite“ mogli da sačuvaju svoju poziciju, jer njima novac za školarine nije problem.

Protivrečnost i paradoksalnost ovakvog stava je očigledna – onemogućavajući „prosečnim“ studentima da studiraju na budžetu, na mesto onih koji nemaju novca za školarine doći će oni koji su „ispod proseka“. Na koji način to može povećati kvalitet kadrova koji završavaju studije (!?), to ostaje poznato samo ornaškim fašistima.

Zatim, „ORNAS“ otvoreno ustaje protiv studentske borbe za materijalne interese, kvalitetnije studije i bolji standard. Oštro osuđuju dosadašnju borbu studenata, sve proteste, blokade fakulteta i rektorata i uopšte samu inicijativu da se položaj studenata popravi. Studente koji su učestvovali u dosadašnjoj borbi „krste“ sledećim uličarskim teriminima: „predstavnici haosa i destrukcije“, „nesposobnjakovići“, „kukavice“, „nasilnici“, „kabadahije“, „probisveti“ i „propaliteti“ to su „štetočine koje samo traže izgovore da podižu bune i ustanke“.

Dakle, studentska borba proističe iz nečijeg „ćejfa“ i „želje da se igra bune“ a ne iz realne ugroženosti i nemogućnosti za nastavak studija. Materijalne potrebe studenata su, izgleda, nekakva iluzija i nebitna stvar, a „humanoidima“ koji se bore za te potrebe, ornaške „intelektualne aristokrate“ savetuju da svoje „instikte materijalnog održanja prevaziđu inspiracijom u idejama“ (!?). Dakle - kolege kada budete gladni (jer ste sav preostali novac dali na školarinu, a pritom se možda i zadužili) umesto da zadovoljite tu potrebu materijalnog održanja vi inspiraciju nađite u idejama i preživećete, to nas savetuje ornaška bratija koja zna šta je „zdrava nacija“.

Naravno da čoveka čini čovekom upravo to što se rukovodi određenim idejama kojima se izdiže iz nesvesne uronjenosti u ono prirodno, ali poricati čovekove materijalne potrebe znači poricati čoveka kao biće koje materijalno egzistira u materijalnom svetu. Takav stav Ljotićevskih ornaša, ne samo da je licemeran, već vređa svaku inteligenciju, pa i onu „prosečnu“.

Napokon, valja istaći nekoliko čestih fraza u ovom programu koje jasno razotkrivaju fašistički karakter ovog udruženja, koje su bile česte i u nacističkom terminološkom korpusu i neizostavni deo Hitlerovih govora. To je već pomenuta fraza „zdrave nacije“, pri čemu je „ORNAS“ - „bratstvo okupljeno oko svete zakletve za odbranu budućnosti nacije“. Odaje i često pozivanje, i u programu i u govorima, na vladiku Nikolaja Velimirovića, konzervativnog klero-fašiste odlikovanog od strane samog Hitlera 1934. god. Kao i sama parola „Nema povlačenja, nema predaje, ORNAS se bori za preporod Srbije“ (Preporod Srbije!? Dveri!?)

ČIME SE „ORNAS“ ODLIKUJE U PRAKSI?

Gro aktivnosti „Ornasa“ usmeren je na tribine i predavanja kojima nastoje da šire nacional-šovinizam zanemarujući realne probleme i potrebe studenata. Sledeći svoja programska načela u praksi istaknuti ornaši – Ljotićevski fašisti učestvovali su u pokušaju razbijanja blokade Filozofskog fakulteta u Beogradu 2011. god. Blokada je za cilj imala skretanje pažnje javnosti na očajno stanje u obrazovnom sistemu, blokada je najprimereniji metod borbe onda kada režim ignoriše proteste i peticije.

Evidentno je da je organizacija dobro finansirana što upućuje na to da iza njih stoji krupni kapital, političke partije (moguće i vladajuće stranke) i/ili fašističke organizacije poput „Srbske akcije“ i „Dveri“ na šta upućuje i gore navedeni slogan. U pristupu studentima i novim članovima odlikuje ih salonsko elitistički pristup u kojim neopreznim studentima stvaraju iluziju da time postaju deo nekakve „društvene elite“ i „intelektualne aristokratije“.

Jedan od aktova koje je moguće pripisati ovoj organizaciji (jer ko bi drugi imao interes da krije prljav veš iz sopstvene istorije) jeste sramna izmena članka o Žarku Marinoviću na srpskoj vikipediji. Žarko Marinović bio je student prava, član KPJ i učesnih studentskih protesta u Kraljevini Jugoslaviji o kojima smo na početku govorili, njega su 4. aprila 1936. godine ubili pripadnici tadašnjeg „ORNAS-a“. U nameri da prikriju i izmene svoju „svetlu prošlost stožera odbrane nacije“, današnji ornaši su izmenili ovaj tekst svojom prepoznatljivom terminologijom u kome je Marinović „komunistička kukavica“ a njegov krvnik „hrabri Srbin“ (koji je svoju „hrabrost“ dokazao time što ju je čuvao u nožu)

4. april danas se obeležava kao „dan studenata“ i iako vlasti potpuno ignorišu taj praznik, „Studentski front“ svake godine orgnizuje protest na taj dan, nastavljajući borbu za interese studenata i podsećajući na Žarkovu herojsku žrvtu u progresivnom studentskom pokretu.

„Studentski Front“ se najoštrije protivi fašizaciji akademskog društva (podsećamo na sramnu uredbu koja udara na studente sa invaliditetom o kojoj smo nedavno pisali). „Studentski Front“ upozorava studente da ne nasedaju na demagogiju fašističkih organizacija koje istorija pamti kao krvnike radničkog studenta i kao krvoločne ubice hladnim oružjem.

„Studentski Front“ zahteva zabranu rada ove sramne fašističke organizacije. „Studentski Front“ nastavlja borbu za interese studenata, bolji studentski standard, kvalitetno i javno finansirano obrazovanje. Kao i razotkrivanje i borbu protiv fašističkih organizacija usmerenih protiv interesa studenata.

Pozivamo sve progresivne studente da nam se priključe u odlučnoj borbi protiv fašizacije visokog školstva. Sledimo slavne tradicije borbe „Naprednog studentskog pokreta“. SMRT FAŠIZMU!

FAŠISTIČKI PROPIS MINISTARSTVA

Влада Републике Србије наставља са отвореним нападима на сиромшне студенте! У циљу спровођења политике уништавање високошколског образовања у Србији, Министраство просвете, науке и технолошког развоја повукло је најсрамнији потез у модерној историји Србије. Пропис који је раван фашистичком режиму, нацистичке Немачке и Италије. Ударила је на студенте из осетљивих друштвених група, тј. студенте са инвалидитетом! Влада Републике Србије је у циљу спровођења мера штедње одлучила да штеди новац на онима којима је тај новац неопходан. Од планираних 100 студентских стипендија намењеним студентима са инвалидитетом, Министарство ће исплатити само 6 стипендија!

Студенти са инвалидитетом суочавају се са разним проблемима током школовања. Проблеми су углавном финансијске природе. С обзиром да већина студената долази из породица са скромнијим примањима, стипендије представљају значајну помоћ у њиховом издржавању, тим новцем плаћају станарину и исхрану, да не помињемо новац који морају да дају на име здравствених трошкова, а које здравствено осигурање не покрива. Нико и не мисли кроз шта све пролазе родитељи тих студената и са каквим се проблемима суочавају од њиховог рођења. Овакав потез представља пљување у лице тим људима који порезом плаћају министре и посланике. Овом потезом Влада Републике Србије је јасно ставила до знања да за студенте са инвалидитетом нема места на факултетима у Србији, и тако индиректно осталим особама са инвалидитетом да ни за њих нема места у новој ‘’Европској Србији’’ Влада нам ставља до знања да ће сиромашни морати да изнесу терет кризе, док су још једном платили свој повлашћени положај финансирањем владајућих странака.

Систем у коме се дешавају овакве ствари није систем који је усмерен на добробит свих, већ на добробит појединаца. То је систем коме је време да буде замењен бољим и хуманијим друштвом. Студентски фронт се најоштрије противи овом потезу Министарства. Нећемо дозволити нове нападе на студентски стандард. Нећемо дозволити фашистичке прописе на нашим факултетима. Штедите на богатима, а не на особама са посебним потребама! Позивамо све прогресивне студенте да дигну свој глас против "Болоње" и против ускраћивања помоћи нашим здравствено угроженим колегама. Овог пута отишли су предалеко и неће се зауставити уколико их ми не зауставимо.

НЕ БОЛОЊА, ВЕЋ ХАВАНА! ОБРАЗОВАЊЕ И ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА СВИМА!

ЗА ЈАВНО ФИНАНСИРАНО, БЕСПЛАТНО ОБРАЗОВАЊЕ!

SKANDALOZAN NASTUP MINISTRA RADULOVIĆA

Na Pravnom fakultetu u Beogradu, 26. decembra, održana je tribina o predlogu novog Zakona o radu na kojoj je govorio, između ostalih, ministar privrede Saša Radulović. Tribinu je organizovala nevladina organizacija Libertarijanski klub (LIBEK), od ranije poznata kao glasnogovorna organizacija koja praktično-logistički zastupa interese kapitala u Srbiji, a finansira se od strane zapadnih fondacija koje promovišu neoliberalne koncepte u politici, ekonomiji, privredi...

Tribina je bila svojevrstan fijasko na kom su ministar i organizatori doživeli veliko poniženje. Njih su uz skandiranje „zakon neće proći“ i zvižduke dočekali gnevni studenti, radnici i sindikalci među kojma je bilo i u prvim redovima članova Studentskog fronta.

Međutim, tribina je predstavljala još veći fijasko ako se zna da je ona bila pokušaj zamene za javnu raspravu s zaposlenima, nezaposlenima, studentima, penzionerima i svim drugim najširim društvenim slojevima koje redom dotiče sadržaj novog zakona. Javnu raspravu ministar i njegovo ministarstvo mangupski izbegavaju pokušavajući da prikriju kranje antiradnički i antisocijalni karakter novog zakona. U službi ministarstva, t.j. buržoaske vlasti i države, našli su se, nimalo paradoksalno neoliberali. Tradicionalno neoliberali idejno zastupaju reakcionarne pozicije o tzv. deregulaciji, ili što manjem mešanju, odnosno potpunom nemešanju države u pljačku i tlačenje koju sprovode kapitalisti/gazde/mafijaši/tajkuni nad radnicima, društvenom i državnom imovinom, prirodnim resursima i drugim javnim resursima, dobrima i potencijalima. Da bi se deregulacija u punom smislu izvršila, neophodano je mešanje države, njenih institucija i organa, i to na vrlo nedemokratičan način, uglavnom tako što se sprovede brutalna represija nad radnim narodom i svima koji ne pristaju na neizvesnost i prepuštenost divljanju kapitala. Možda najilustrativniji u prethodnom veku za ovakvu konstatciju i viđenje stvari je primer Čilea, u kom je Pinoče zaveo brutalnu vojnu huntu tokom koje je, procenjuje se, preko 130.000 bilo uhapšeno, više hiljada pobijeno, a preko 30.000 mučeno i zlostavljano. To je bila traumatična cena koju je narod Čilea platio za sprovođenje neoliberalnih eksperimenata tzv. Čikaške škole koju su nesebično finansijski i logistički podržali SAD i CIA. U odbrani interesa kapitala, dakle glavnom zadatku neoliberala, sve vlade koje su na delu realizovale neoliberalne koncepte ostavljale su za sobom pustoš i socijalni haos, i to je ono što danas želi da u Srbiji do kraja realizuje i američki đak ministar Radulović. Neoliberalne koncepcije su posebno agresivne u okolnostima krize kapitalizma, u kojoj se sukob rada i kapitala dodatno intenzifikuje. Predlog novog Zakona o radu je zaista napisan po neoliberalnim merilima, ili barem predstvlja dobar iskorak ka njima kako je i jedan od učesnika tribine posebno naglasio kao veliku „vrednost“ zakona. Jasno je da se u sukobu rada i kapitala novi Zakon o radu jasno opredelio za kapital, i ne može se drugačije tumačiti nego kao još jedna strategija kapitala u okolnostima krize koju je sam kapitalistički sistem porodio. Nema boljeg i lošijeg kapitalizma, ali neoliberalni modeli kojima se rukovodi sadašnji ministar i politika vlade prema pitanju zakona i uslova rada u Srbiji su u najmanju ruku skandalozni.

U svom kratkom izlaganju (inače je čitava tribina trajala nešto kraće od sat i povremena) ministar Radulović je uspeo za iznese more demagogija kojima je pokušao da brani predlog zakona za koji je uporno ponavljao da njegovo ministarstvo nije resorno, te i da ga navodno nisu napisali MMF, Američka privredna komora i druge strane imperijalističke organizacije. Između ostalih demagogija Radulović je ponavljao to da socijalna politika i privreda moraju biti razdvojeni, te da socijalna davanja (ministar je uzeo primer fondova za trudničko-porodiljsko bolovanje) treba ukinuti kako bi se od tog novca mogli formirati fondovi za socijalnu pomoć iz kojih bi porodica s pet nezaposlenih članova primala mesečno neverovatnih 30.000 dinara. Kako bi otklonili mogućnost daljih ispada ministra i žestokog radničko-studentskog negodovanja, organizatori, tačnije moderator iz redova LIBEK-a, se potrudio da tokom diskusije pojedini koji su se prijavili za reč nju i ne dobiju, već je favorizovao gotovo isključivo neoliberale. Negodovanja nisu prestajala i organizatorima nije preostalo ništa već da tribinu okončaju.

Ovakav cirkus odraz je odnosa koji odgovorni imaju prema važnoj temi koju metodično neoliberalno/nedemokratski žele da zataškaju i predlog zakona sprovedu u delo.

Mi im poručujemo da je dosta cirkusa, da zakon neće proći, a da gospodina Radulovića treba momentalno smeniti.

Sekretarijat Studentog fronta,

Beograd,

26.12.2013

STUDENTSKI CENTAR PLJAČKA AKADEMCE

Studentski front (SF) najoštrije osuđuje skandaloznu odluku Studentskog centra da pojača kontrolu u studentskim menzama kako bi na taj način sprečio veliki broj siromašnih studenata da se hrani. Pored te bestidne i drske odluke, Studentski centar je pokrenuo i kampanju oduzimanja kartica za ishranu. Zapravo, o čemu se ovde radi?

Veliki broj studenta je prinuđen da se hrani skromnom hranom u studentskim menzama, koja se iz godine u godinu, iz meseca u mesec pogoršava. Studenti su prinuđeni da se hrane u menzama, jer potiču iz siromašnih porodica. Kako je odnos cene ishrane između budžetskih i samofinasirajućih studenata skoro 1 : 4, veliki broj samofinasirajućih studenata pozajmljuje karticu od budžetskih kako bi se na taj način prehranio.

Studentskom centru takva situacija ne odgovara, jer je njenom rukovodstvu u interesu da se što više studenata prebaci na “ekonomsku” cenu koju plaćaju samofinasirajući studenti kako bi se i ta institucija okoristila u pljačkanju studenata. Stoga je uprava Studentskog centra uvela bahatu kontrolu na samom ulazu i počela da otima kartice studentima, sa obrazloženjem da ta institucija navodno ne može da dozvoli da se samofinasirajući studenti hrane na račun budžetskih jer para za to nema. Taj njihov argument je obična laž, jer su budžetske kartice subvencionisane od strane države. Drugi bezobrazluk Studentskog centra je odluka da poveća cene usluga u menzama za 30 odsto, a taj bezobrazluk je još veći kada se u obzir uzme činjenica da je Vlada ove godine povećala subvencije za 30 odsto.

Dakle, Studentski centar u uslovima ekonomske krize za koju studenti, deca iz radničkih porodica nisu kriva diže cene usluga u menzama i pored povećanih subvencija i vrši teror nad siromašnim studentima koji u uslovima kapitalističke krize i povećanja cena u menzama moraju da se dovijaju kako bi se prehranili. Umesto da im pomogne Studentski centar putem kontrolora vrši represiju nad njima. Revoltirani studenti su odlučili da krenu u rešenje problema. Članovi Studentskog fronta su od prvog dana uzeli učešće u borbi i među onim studentskim aktivistima su koji su inicirali rešenja kako bi se prevazišao problem u kome se nalaze siromašne kolege. Progresivni studenti su izašli sa četiri konkretna predloga pred rukovodstvo Studentskog centra, a oni su sledeći:

1. Da se ukine kontrola i vrate oduzete kartice studentima

2. Da budžetski studenti imaju pravo da ustupe karticu samofinasirajućim studentima

3. Da se povuče odluka o povećanju cena u menzama

4. Poboljšanje kvaliteta ishrane.

Progresivni studenti su dali rok do petka 6. decembra da se problem reši, odnosno da se njihovi zahtevi usliše. Ako do toga ne dođe, borba za prava siromašnih studenata za pristojnu ishranu će se radikalizovati.

Studentski front Beograd, 4.decembar 2013. godine

DOSTA LAŽI, DOSTA PREVARA, DOSTA BOLONJE! - JAVNO FINASIRANO BESPLATNO OBRAZOVANJE JE JEDNI IZLAZ!

Proteklih dana bili smo svedoci “ispitivanja pulsa” progresivnog studentskog pokreta od strane, Vlade Srbije, Narodne skupštine, SKONUS-a (kerova na lancu buržoaskih akademskih vlasti), sa ciljem određivanja najpogodnijeg trenutka za sprovođenje reakcionarne bolonjske reforme, odnosno finalnog obračuna sa siromašnim studentima, koji u uslovima kapitalističke restauracije u Srbiji, čine ogromnu većinu akadamaca.

Studentski front (SF) i ovog puta, u kratkim crtama, naglašava štetni uticaj potpunog promašaja, kojeg nijedan ozbiljan univerzitet u Evropi nije prihvatio, tzv. „Bolonjske deklaracije“, retrogradnog procesa obesmišljavanja studija, njihovog pretvaranja u kurseve, a znanja u robu. Značajno je istaći da su oni koji uporno obmanjuju studente upravo Vlada Srbije, Ministarstvo prosvete i tzv. „zvanični“ studentski predstavnici (izabrani od strane jednog procenta studenata). Pred početak ovog semestra resorno ministarstvo je najavilo ponovno povećanje školarina, uz istovremeno smanjenje broja ispitnih rokova i povećanje neophodnog proseka za ostvarivanje prava na studentsku stipendiju. Dakle. najnoviji paket mera koji je usmeren na dalju destrukciju studentskog standarda i pretvaranje obrazovanja u privilegiju bogatih. Sve to, još jednom, potvrđuje da je postojeći državni kurs Srbije usmeren isključivo ka što temeljnijem implementiranju divljačkog kapitalističkog sistema, koji u potpunosti ne mari za socijalnu pravdu i ljudsko dostojanstvo. Sve je to, razumljivo, rezultiralo ogromnim nezadovoljstvom studenata, dok su predstavnici SKONUS-a želeli su da se istaknu kao “prva linija odbrane” studentskog standarda i kao jedina studentska organizacija koja može uticati na odluke Ministarstva prosvete. Oni su pobedonosno mahali postignutim dogovorom sa predstavnicima buržoaskog režima. Vreme je pokazalo, kao je Studentski front i ranije isticao, da je to ništa drugo do najobičnija laž i prevara.

Podsećanja radi, planirane nakaradne mere bile bi sprovedena još 2011. godine da glas nisu digli progresivni studenti sa Filozofskog i Filološkog fakulteta i Više elektrotehničke škole, koji su tri sedmice organizovali herojsku blokadu fakulteta, čije uprave uz podršku buržoaskih vlasti danas pljačkaju studente. Pobuna je tad pretila da se raširi vrlo brzo, zbog čega je brutalno ugušena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kada je obezbeđenje zaustavilo studente da uđu u svoju zgradu. Da se studentski opravdani bunt nije smirio, najbolje je pokazala prošlogodišnja pobuna studenata Likovnih umetnosti u Beogradu koji su dve nedelje držali pod blokadom taj fakultet iz kojeg je proizašla saradnja sa progresivnim kolegama sa drugih fakulteta Beogradskog univerziteta. Ta saradnja rezultirala je masovnim protestom za besplatno i javno finasirano obrazovanje, koji su buržoaski mediji uglavnom ignorisali. Kada su pojedini fakulteti odlučili da ipak povećaju školarine, borbeni studenti su blokirali rektorat Beogradskog univerziteta, nakon čega je povećanje školatrina obustavljeno. Studenti su uspeli da se povežu sa svojim prirodnim saveznikom, radnicima, tako da je blokadu Rektorata podržali levičarsko orijentisani Udruženi sindikati Srbije „Sloga“. Buržoaska vlast, uplašena većeg socijalnog bunta, traži svog trojanskog konja i pronalazi ga u - SKONUS-u, organizaciji takozvanih „studentskih predstavnika u čijim redovima ima veliki broj karijerističkih kadrova vladajućih stranaka čiji je cilj bespogovorno izvršavnje naredbi i sprovođenja interesa režima. U SKONUS-u su zastupljeni i predstavnici opozicionih buržoaskih stranaka, koji takođe kao i oni koji zastupaju interese vlasti, bezuslovno podržavaju reakcionarnu “Bolonjsku deklaraciju”.

Svi oni studentsku borbu pokušavaju da prisvoje i prikažu kao svoj uspeh, što čine uz obilatu pomoć buržoaskih medija. Činjenica je, zapravo, to da dok su progresivni studenti blokirali fakultete, protestovali, bili izloženi nasilju i represiji, SKONUS i ostali „zvanični“ studentski predstavnici sedeli su u svojim foteljama izvršavajući zapovesti svojih buržoaskim nalogodavaca. Sada su sve maske pale. Jasno se vidi da Ministarstvo prosvete, kao i SKONUS imaju isti cilj, konačni obračun sa siromašnim studentima. Stoga će Studentski front, kao i u ranijim protestima stajaati u prvim borbenim redovima odbrane studentskih prava! Naš jedini izlaz je da odbacimo retrogtradnu “Bolonjsku deklaraciju”, zbacimo karijeristički i buržoaski SKONUS i druge lažne prestavnike studenata koji rade u interesu kapitalističkog režima. Potrebno je da u cilju stvaranja širokog društvenog fronta krenemo u svakodnevnu, organizovanu borbu, tražeći savez sa sindikatima, srednjoškolcima, seljacima, penzionerima i svim drugim ugroženim slojevima društva. Krajnje je vreme da kažemo:

Dosta laži! Dosta prevara! Dosta „Bolonje“! Javno finasirano obrazovanje je jedini izlaz! Studenti, a ne klijenti!

Znanje nije roba!

Studentski front Beograd,

02.oktobar 2013. godine

НЕ БОЛОЊИ - ЗА БЕСПЛАТНО СТУДИРАЊЕ!

Активисти Студентског фронта, првог дана акадамске 2013/2014 године, су започели кампању информисања бруцоша о болоњском систему и ономе шта их очекује током студија. Ова кампања је спроведена у следећим универзитетским градовима: Београду, Новом Саду, Косовској Митровици, Крагујевцу. На активисте Студентског фронта са Филолошког факултета у Београду док су делили пропагандни материјал, дивљачки је насрнуло обезбеђење поменутог факултета, које је је по налогу управе покушало на нелегалан и насилан начин да спречи наше активисте у пропагирању антиболоњске декларације. Овај вандалски чин показује јасне немере управе овог факултета која жели да се на страту нове академске године обрачуна са прогресивним студентима. Активисти Студентског фромта су показали још једном своју одлучност, тако да су осујетили физичке и вербалне претње од стране обезбеђења Филолошког факултета поделивши материјал о Болоњској декларацији. У наставку можете прочитати текст брошуре који је дељен:

НЕ БОЛОЊИ - ЗА БЕСПЛАТНО СТУДИРАЊЕ!

 Зашто треба да прочитам ову брошуру?

 Основни циљ ове брошуре састоји се у томе да те као бруцоша/кињу информише о томе шта је то болоњски процес у својој стварној примени у образовном систему Србије. Пре свега, какви те проблеми очекују у току студија, последица до којих они доводе и начину борбе да се они превазиђу.

 Постоје проблеми са болоњским процесом?

 Већина вас који започињете студије, вероватно пуни ентузијазма и великих очекивања болоњу углавном видите као: - Систем високог образовања који пружа једнаке шансе свим студентима без обзира на њихове материјалне могућности.
- Могућност за стицање квалитетног образовања у складу са најсавременијим европским и светским трендовима.
- Шансу да се дође до признате дипломе и добро плаћеног посла у жељеној струци.
- Прилику за научно напредовање, усавршавање и наставак студија у некој од земаља европске уније захваљујући мобилности ЕСПБ бодова. Ви, дакле, болоњу видите онако како вам се она и представља путем медија, разних презентација и промоција. Међутим, најкорисније је да се са њоме упознате „из прве руке“, односно путем разговора са вашим старијим колегама. Оно што ми, који смо искусили шта то болоња у пракси значи, можемо да вам кажемо јесте да - све ове идеје које болоња пропагира, иако јесу позитивне, нису ништа друго него „мртва слова на папиру“, а болоња у својој примени заправо доводи до потпуно супротне реалности.

 Зашто болоња није систем једнаких шанси?

 Болоња није систем једнаких шанси у образовању јер постоји систем наплате школарина. Тај систем јесте механизам дискриминације материјално угрожених студената. Поред папрених школарина, редовно се повећава просек за добијање стипендија које су бедне и нередовне, храна у мензама редовно поскупљује, места у студентским домовима је све мање, док су сами студенти приморани да издвајају новац за разне факултетске таксе, пријавлјивање испита, набавку литературе... Студент који нема новца за школарину неће моћи да се школује. „Али, студент који не учи довоњно вредно не заслужује да буде на буџету“, кажете ви. Нажалост, ускоро ћете и сами схватити да буџет не може да се постигне зато што врло често: морате да радите у току студија; сам бодовни ситем јесте лош па не можете да остварите довољно бодова (број неопходних бодова се стално повећава); желите да довоњно квалитетно научите градиво а не само да јурите бодове; постоји могућност да имате здравствених проблема, породичних проблема или неки другу незгоду, која вам одузима време за учење итд. „Али, школарине се свуда плаћају“. Ово једноставно није тачно, образовање је потпуно бесплатно (јавно финансирано) у: Белорусији, Пољској, Чешкој, Грчкој, Куби, Бенецуели, Анголи, Вијетнаму... Суштина болоње је, дакле, у томе што нам желе протурити знање као нешто што није опште добро већ као некакву робу на тржишту коју ви морате да платите, да би сте са њом изашли на тржиште рада. Уз то систем наплате школарина јесте обична пљачка. Претпоставимо нпр. да се на неки смер уписује 60 студената, од чега 30 на буџету и 30 самофинансирајућих. Поставља се питање: колико нам заправо кадрова треба за то занимање? Ако нам требају свих 60, зашто су њих 30 дискриминисани и плаћају школарину? Ако нам треба само 30, па их држава школује из буџета, зашто уписујемо још 30 који плаћају, а иначе неће бити посла за све? Дакле, у сваком случају ради се о отимању новца. Наравно, нама је увек потребан што већи број кадрова, јер повећање броја високо образованих јесте стратешки циљ апсолутно сваке па и наше државе, будући да је то један од услова општег друштвеног прогреса. Једини систем образовања који пружа потпуно једнаке шансе свим студентима јесте систем јавно финансираног (бесплатног) образовања које се финансира путем пореза свих грађана. Јер зашто би плаћали порез уколико губимо права на све социјалне сигурности (здравство и школстово више нису бесплатни). Дакле, школарине смо већ платили путем пореза.

 Зашто болоња не пружа квалитетно образовање?

Болоњски процес из године у годину успева у томе да наше универзитете своди на ранг „колеџа“ који су далеко ближи вишим школама него ономе што се подразумева под факултетом, а најбоњи показатељ је тај што се изучавање студија претвара у кратке курсеве. Болоња снижава критеријуме довоњног знања за одређену оцену. Демотивишући на тај начин талентоване студенте и доводећи до негативне селекције (мање успешни студенти чешће боље пролазе од својих успешнијих колега!). Шта то значи?
 Узмимо за пример једног студента медицине који полаже нпр. анатомију. Он ће се трудити да испит положи по сваку цену, без обзира што није довољно добро научио (иако можда то жели). Ми не можемо да га кривимо, јер уколико не положи испашће са буџета или можда обновити годину, а нема довољно новца за то. Он ће тај испит можда и положити зато што су критеријуми снижени и добиће 6-ицу. Међутим, он нема довоњно квалитетног знања и није тешко претпоставити до каквих све негативних последица може доћи у његовој лекарској пракси. Са друге стране, студент који заиста жели да зна можда неће ни изаћи на испит за који није довољно научио јер то противречи његовом достојанству. Због тога ће можда обновити годину, изгубити буџет или чак прекинути студије демотивисан зато што од њега боље пролазе они који мање знају. То је оно што доводи до тзв „негативне селекције“.

 Зашто болоња не доводи до признате дипломе и добро плаћеног посла? 

 Завршетак „основних академских студија“, није никаква гаранција да ћете уопште доћи до посла, та диплома готово ничему не служи, јер „мастер се свуда тражи“. Тек са мастер дипломом ви стичете ранг звања какво се некад остваривало на основним академским студијама. Дакле, мастер вам је неопходан. То подразумева, нове школарине које су далеко веће од већ превисоких школарина на основним студијама, нове наплате јер се свака ситница на факултетима плаћа од пријаве испита, овере семестра, разних овера, теренских вежби итд. (иако то варира од факултета до факултета, свакако представља чисто материјално угњетавање.) Ако и завршите мастер, то још увек не значи добро плаћени посао, нити чак уопште плаћени посао. Прва ствар која вас чека на тржишту рада јесте прича како „немате довоњно искуства“. То значи да ћете најпре морати да волонтирате, односно да радите потпуно бесплатно. Затим можда да радите за „миниалац“ да би сте ко зна када, ако икада, стигли до пристојне зараде. 

Зашто болоња не омогућава бољу мобилност студената? 

 Увођење европског система преноса бодова (ЕСПБ) подразумева да се бодови које добијате по испиту (по години укупно 60) могу пренети у неку другу високошколску установу било где у европи где је на снази исти болоњски систем. Ипак изузетно је мали проценат студената који завршавају студије у року, то су углавном талетновани студенти. Оно што њима систем преноса бодова омогућава јесте да студије наставе негде другде и што пре оду из земље, што доводи до одлива мозгова. Идеја о наставку студија негде на страни уопште није лоша. Међутим проблем је у томе што ми не градимо квалитет и углед сопствених факултета тако да су непостојеће шансе да студенти из других земаља наставе студије код нас. Квалитетне студије и факултети који дају успешне стручњаке довољна су реклама сама по себи. Наставка студија у другим земљама је увек било и онда када није било болоњског система. Да би постигли заиста квалитетне студије са једнаким шансама потребно је у потпуности зауставити спровођење болоњске декларације.

 Шта је решење? 

 Решење је организована студентска борба која за свој главни цињ има укидање болоњског процеса и потпуно јавно финансирано образовање. Неопходно је организовати се и изборити за сопствена права, кроз штрајкове, протесте, блокаде факултета, ректората и сл. Традиција анти-болоњске борбе постоји онолико дуго колико и пракса спровођења болоње. Она међутим није давала довоњно резултата зато што: није била довоњно добро организована; студенти нису били адекватно обавештени и упућени у проблеме и решења (нарочито бруцоши); није била усмерена на коначна решења већ је била партикуларна (смањење бодова или смањење школарина а потребно је потпуно укинути бодове и школарине).

 Зар већ не постоје студентске организације које се боре за студентска права? 

 Тачно је да већ постоје одређене организације: студентски парламент, савез студената, студентска унија итд. Међутим, ни једна од њих нема за циљ борбу за материјалне интересе студената. Врло ретко се ове организације супротстављају министарству или управи факултета онда када они доносе нове намете. Те организације више служе као некакав „инфо центар“, дакле, за обавештења о томе какве све услове новчане или друге природе морате да испуњавате. Затим, организују екскурзије (без едукативног садржаја) са приватним туристичким агенцијама, по ко зна каквим условима, и за које студент просечног имовинског стања сигурно нема новца итд. Да ли се те организације ипак могу изборити за наша права? Овде постоје две могућности: 1) те организације желе да се боре за бољи студенски стандард, али не могу. Пракса показује да ако желе да се боре, те организације будући да су део система и под контролом управе, не могу постићи резултате. Овде се ради о систему компромиса. Држава жели да повећа намете нпр. школарине за 20%, она их онда повећа за 40%, студентски „представници“ се онда наводно буне, па се дође до компромиса од 20% што је и почетна идеја. 2) те организације не желе да се боре, јер желе да сачувају постојећи ситстем у коме имају добру позицију. Притом се ради о каријеристима који се боре за своје интересе и често су чланови владајућих, буржоаских партија. Уколико се пак студенти самоиницијативно организују они се чак боре против студената. Своје интересе нећемо остварити кроз корумпиране организације у служби постојећег система. Након низа година неуспешних борби, ми ваше колеге, одлучили смо да оснујемо своју независну организацију под називом „Студентски фронт“.

 Шта је то „Студентски фронт“? 

 Студентски фронт је прогресивна студентска организација која се залаже да сви студенти имају исте шансе приликом школовања, односно да високо школско образовање буде доступно свима, што значи да мора да буде потпуно бесплатно. Студентски фронт се залаже за укидање приватних факултета, јер су они једни од стожера приватизације образованја које за циљ има да онемогући деци из сиромашних породица (огромној већини) да студирају. Студентски фронт у својим редовима окупља децу из радничких, сељачких и породица поштене интелигенције која не трпи неправде. Ми се боримо за општу социјалну трансформацију друштва, а она једино се може остварити организованом, свакодневно борбом.

 Знање није роба! 
 Студенти, а не клијенти!